Krenuli smo-kako nam je bilo.............

Happy,

Happy ,evo vibrica ~~~~~~~~~~~~~~~~~ da ne bude više suza.

Nataly je napisao/la:

Happy ,evo vibrica ~~~~~~~~~~~~~~~~~ da ne bude više suza.

mišić mali

Joj Happy baš mi je žao što to prolazite! Valjda jedničak mali više neće biti bolestan!

Happy

Lana je danas išla u vrić,pošto je zdrava,iako bi meni bilo draže da je još danas ostala kući,al danas nesmim propustit predavanja a nema nikoga tko bi osta s njom.Već je ujutro bila cendrava jer sam je probudila a njoj se spavalo(pošto se ludirala skoro do ponoć ) pa je odam rekla da neće u vrtić,odma sam znala šta nas čeka,naravno da je plakala kad sam odlazila nadam se da se odma smirila,jer sam već na rubu sa ovim promjenama raspoloženja vezanim uz vrtić,mali prekid i odma plač,kad ću više moć reć da se moje djete adaptiralo,svaki put kad to pomislim dogodi se nova kriza

Zvrk, a ko te razumije bolje od mene
Danas opet - katastrofa. Standardno počne plakati čim skrenem u ulicu, iako već čim ga probudim počinjem pričati o vrtiću. I on isto sav vesel govori da je tamo riba ( imaju veliki akvarij ), da je tam ta i ta teta...al čovječe, dok idemo prema vrtiću da nije vezani u kolicima ispal bi van koliko se okreće prema meni hoće se popesti na mene . Danas kad sma ga obuvala jedva sam ga posjela koliko se migoljio, a kad sam ga predavala teti ( nažalost opet onoj drugoj, nezaintersiranoj ) morala sma ga bome jaaaako dobro držati s obje ruke koliko se bacakao i plakao. E, takav otpor sam ja i očekivala odmah na početku, i stvarno mi nije bilo jasno kak nam je dobro bilo krenulo, al ove glupe bolesti su nas prekinule, i ja mislim, odnosno znam, da ja još duuuugo neću moći reći da smo se napokon adaptirali.

Čovječe, tak te gleda kad ga predaješ k teti ko da će ga ona tam sad bičevati i mučiti, pa kao pita " Zašto me mama ostavljaš tu ?" i nemreš se oporaviti cijeli dan od glupog osjećaja krivnje što to priuštiš svome djetetu. A jučer dok sam došla po njega imao je crvene podočnjake do poda od plača, mogu si misliti da je plakao ko lud

happy puno vibrica da što prije i bolje ponovo prihvati vrtić i da ti nema š osjećaj krivnje

Zvrk, Happy

ivany je napisao/la:

Zvrk, Happy

Happy

A joj Happy nadam se da je danas bilo bar malo bolje

Lana jutros nije plakala,al me se držala i ne pušta,al eto teta je uzela ja sam otišla i nije zaplakala iako je bila na rubu,al mene tješi šta ona kad plače plače samo kad ja odlazim a poslje je ok,al dovoljno da mene prati njen pogled ostatak dana

Cure mogu si samo zamisliti kak vam je!Proci ce i njih te faze i onda ce uzivati u igranju!

Curke, skužila ja zakaj je Luka tak očajno plakao. Naime, njegova teta je bila na bolovanju, a ova druga mu nije još sjela, kak se veli. Malo sam popričala sa ovom " dobrom ", veli da ju i druga djeca baš ne prihvaćaju, dođu do nje i tuku je i govore joj da je zločesta, a onda nju to naravno povrijedi...Nevjerojatno kak djeca imaju te male senzore - odmah osjete ko im se " daje " cijeli i od srca, a ko je hladan i samo odrađuje posao. I naravno da je Luka plakao dok nije bilo njegove tete, potpuno ga razumijem. Ne moš ti natjerati dijete da mu se neko svidi. Ovaj tjedan je naša teta tek od 11h čini mi se, tak da kad Luku dovedem, dočeka ga ova druga teta, pa je tu mali problem, al kad dođem po njega nađem ga skroz ok., jer je s njim njegova teta. šteta kaj ta teta nije cijeli dan s njima...
Inače, veli teta da Luka voli gledati slikovnice i govoriti kaj je na slici, pa ona sjedne kraj njega, pa ga čak i zagrli a on joj malo i dozvoli to, al onda začas veli nek makne ruku i ona to poštuje. ne prisiljava ga na kontakt jer zna da je Luka " tvrdi orah " kaj se tiće dodira. Al već je i to napredak. A rekla mi je sad neki dan " Čujte, pa Luka stvarno može puno pojesti..." Pa smo se obadvije nasmijale...Je, Luka voli jesti, to znam, al ne bi vjerovale da doma neće niti pogledati salate, a u vrtiću uredno jede mudrijaš mali.
A dok idemo doma, veli teti Ajde bok, i pošalje joj pusu. Ma opipati možete to povjerenje koje je između njih i presretna sam zbog toga, al opće ne znam kaj bude s onom drugom tetom
Je, i još jedna sitnica. Ova Lukina teta je uvijek tam kad idu spavati. I veli, Luka je ko bubica. Stavi ga u kindač, koji doma neće ni pogledati, veli mu da sad ide spavati, i Luka u sekundi zatvori oči i spava. Da ne vjeruješ. Doma bi tulio tri dana da ga ostavim u kindaču....

Okej, sad sam cijeli roman napisala, al znam da mi nećete zamjeriti

Super Happy, da si skuzila zasto je plakao, i steta sto njegove tete nema cijeli dan.Ali biti ce dobro kad skuzi da je ona ipak tu, i da dodje kad tad.Sretno

I od vise mama sam cula da su im klinci drugaciji u vrticu a drugaciji doma, tipa sta se tice jela i spavaja, doma zezaju to je istina.

Moj je drugačiji po pitanju ponašanja,u vrtiću sve 5,al kod kuće katastrofa

Happy i meni je jedna teta draža,a mislim i Lani,nije da je ta druga loša,daleko od toga,al ova je puno toplija

Majko mila, danas je bilo strašno
Ako zanemarimo činjenicu da je kiša padala ko luda, a Luku sam vozila u kolicima i usput sebi držala kišobran pređimo na ono bitno.
Standardno je počeo protest već u ulici, a kad sam ga predavala onoj drugoj teti ( ) baš je jako plakao, otimao joj se i vikao " Mama, dođi! Mama dođi!". Vjerujte mi, osjećala sam se ko najveći zločinac, ko da mi je neko pustil 305756830 tona težak uteg na srce....Prestrašno, vjerujte....

Hvala ti Bože da je sutra subota, da ne mora ići, a drugi tjedan će od jutra biti njegova teta, pa će bar biti malo lakše.

Jednostavno postoji razlog zašto ju ne vole djeca, zašto ju ne slušaju. Žao mi ju je, uopće ne izgleda kao loša osoba, al na čelu joj piše da odrađuje posao, da se ne predaje djeci sa svim srcem....Šteta. Jer, djeca onda samo pate još više nego bi inače...

Happy nadam se da će bit lakše sljedeći tjedan i šta je najvažnije da neće dugo vremena bit buban da se konačno adaptira

Lana je ok,ne plače zadanja 3 dana nikako

Happy joj znam kako se osječaš ...nadam se daće slijedeći tjedan biti bolje kad bude ona bolja teta.

Cure, čitam ove vaše postove i vidim iz naposanog da su vam klinci prave hrabrice. Evo vam naše priče...

Krenuli smo u vrtić 1.9. Prvi dan sam ga dovela, malo je istražival po dvorištu i činilo mu se da mu se dopada. Kad je teta došla po njega gledal ju je sa zanimanjem, al kad si ga je uzela, počel je roniti krokodilske suze. U našem vrtiću naime, nije bilo mogućnosti da malo budem s njim na adaptaciji. Tak da sam prvih pola sata provela u kafiću do vrtića skrivajući se iza novina da niko ne vidi moje suze.
Kad sam došla po njega, bil je sav zaplakani, jecal je, a kaj je još gore cijeli se ispovračal... Bilo mi je grozno vidjeti ga takvog.

Drugi da n kad sam ga ostavljala držal se za mene ko mali majmunček, jedva ga je teta uzela. Bil je opet pola sata, opet se povračal, ali veli teta da se brzo smiril. Kroz prozor sam ga škicala, čak je malo komuniciral s drugom djecom.

Treći dan opet isto, samo kaj je bilo ipak za nijansu lakše. Taj isti dan na večer - temperatura. Naravno da ga nisam drugo jutro vodila u vrtić.

Tjedan dana smo bili doma bolesni i onda opet privikavanje.

Prvi, drugi, treći dan, tak tak, ne sjajno, al nekak je išlo. Počela sam kužiti da se promijenil. Od inače sretnog djeteta, on je postal... Ne znam kak da napišem. Indiferentan... Nije se smijal, nije se plakal, nego je bil nekak drukčiji.
Četvrti dan opet temperatura. Dva tjedna je bil bolestan, nije jel, povraćal, imal proljev, smršavil je cijelu kilu! A znate kak se to vidi na limačima.

Nije se više igral, zezal, nije mu bilo apsolutno do ničega...

Treći pokušaj adaptacije, odmah nakon prvog dana temperatura i opet 2 tjedna bolest. Strašno. Djete mi je bilo fizički iscrpljeno i psihički skršeno. Izgledal je strašno. A ja sam svaki dan odlazila na posao. Čuvala ga je svekrva, pa malo moja teta, malo sam ja ostajala doma na bolovanju... Dok mi na kraju nije puko film i dok ga nisam ispisala iz vrtića.
Preko noći sam našla tetu čuvalicu (moju tetu koja ga je uskakala čuvati jer se sažalila gledajući ga) i mislim da bolje nisam mogla napraviti. Jednostavno nisam imala snage gledati ga kak svaki dan sve više propada. Neki mi govore da sam cendrava mama, neki me podržavaju u odluci, al mislim da znam kaj treba moje dijete i kak da mu pomognem, očito je to iskustvo za njega još prerano.

Sad nam svako jutro dođe teta, on može spavati u svom toplom krevetu, na svojem je terenu, landraju po vani, uživaju... Jura ju obožava, i ona njega. Inače, ja sam nju kad sam bila mala zvala "pomoćna mama", tak da znate da je to osoba meni draga a kad vam takva jedna osoba čuva vama najmilije onda je srce na mjestu. Tak da sam i ja sad mirna, bezbrižno mogu raditi, dočekaju me doma s osmjehom i život je odma ljepši.


Eto. Zato vam se i nisam tak dugo javljala, sad znate i vjerujem, kužite zakaj. I meni i Juri je trebalo vremena da dođemo k sebi.

Sad jede ko zvekan, zdrav je i sretan. A to je meni najvažnije, onda sam i ja sretna.

Apsolutno si dobro napravila, ti znas sta je najbolje za tvoje dijete, svaka cast.A misek, vazno da mu je sad dobro i da je ponovo onaj stari.

Potpisujem Acu,sad uživajte

Happy kako Luka ovaj tjedan,kad je njegova draga teta?

Pa ovak, dobre vijesti- nakon početnog šoka klinci se malo opuštajupa tak i Luka i sve bolje je s tom tetom. Ajde nek ta teta bude teta A, a ova druga, bolja nek Bude teta D, kaj bude vam lakše razumjeti. Veli teta D da čim ja odem on se prestane plakati i navaža onaj autić ko lud, jedino veli da kad mu mora reći da negdje ne smije voziti onda se jako srdi. ( to mi je poznato ). Neki dan kad sma došla po njega vidš mladi gospodin leži u kindaću, POKRIVEN SA POPLONOM kojeg doma ne može smisliti , i gleda van kroz prozor onak u nirvani, samo mu je još cigareta falila, izgledal je ko na pramcu neke jahte, onak opušteni tak da ja znam da mu opće nije loše tam.
Danas ga vozim, i skrenemo u ulicu i ja se već pripremim na objašnjavanje, a ono - tišina. Vozimo se mi tak, a on se najedamput okrene prema meni i napravi tužnu facicu, al bez plača, a ja odmah počnem kak bude ons ad tamo vozio svoj autić i počnem jednu pjesmicu koju je on ponavljao za mnom i tak smo pjevali do vrtića. Tek kad smo ušli unutra i kad sam ga posjela da ga izujem je počeo malo plakati, al onda je zagledao djecu iz starije grupe, pa se malo msirio. Pa je došla teta D po njega, i on odmah pruža rukice da ga uzme, ali ipak uz protest. Mora on . Bilo kak bilo, mislim da nam je bolje nego prije, još kad bi malo izdržao bez bolesti, pa da se konačno adaptira...sad neznam kak mu bude dok pem raditi, onda bude drugi tjedan popodne išao tam, pa bude tata dolazio po njega, i uspavljivao, kupao...budemo vidjeli...morat ćemo se svi skupa opet privikavati, nema nam druge