Disanje na porodu

morena, ma kaj bi se ljutila. ma ne govorim ja o takvom vriskanju, pa to o čemu ti pričaš je normalno, ja govorim o onom deranju bez prestanka, o tome da si u sobi sa novorođenom bebicom, al ne spavaš jer CIJELU NOĆ žena u rađaoni ne da se dere, nego URLA kak god može, dere se, viče...ma nekaj prestrašno...o tome ja pričam. njenoj bebi sigurno nije bilo baš veselo

zvrk, i za tebe znam da si rekla da si vikala, al sigurna sam da ne tak.

Zvrk deračica

Jesam vrištala sam kad je bilo gusto,kad me bolilo do neizdržljivosti,i vrištala sam kad sam osjetila da će Lana izletit,a mene ostavili samu totalno,nigdje žive duše,a kad bolje razmislim skoro sam non stop bila sama
i da vrištala sam jer mi je to jedina prilika u životu da mogu vrištat a da me nitko ne proglasi ludom,al to mi je zaista trebalo,da se dobro izderem,pa eto sad jeli to ok ili nije,al hebiga ispalo je sve u najboljem redu,a meni je pomoglo

Joj čitam svoj post i izgleda da sam samo vrištala,al nisam

zvrk, ajde, ak i jesi vrištala ko luda...ovaj put ti budemo oprostile

Joj Zvrk nasmijala si me!

Ja dizem kapu zenama koje ne vristu na porodu, dakako vjerujem da je disanje bitno.Ali eto i ja sam se derala, hvala bogu nisam morala dugo ali jesam.Ali samo kod samog poroda kad je bebica izlazila.Kod trudova ne.
A kao sto znate moju pricu nisam ih imala puno jer je LUka dosao vrlo brzo.

joj to disanje... meni to nikako nije išlo, nisam išla na tečaj. kad sam otišla u rađaonu sestra mi je rekla da dišem na usta, i eto dođe jači trud a ja na usta, taman dolazi druga sestra pa počne vrištat na mene da ni slučajno ne smijem na usta već na nos....opet trud i ja na nos kiad ulazi prva sestra i na mene zašto na nos dišem kad mi je ona rekla na usta... pa sad ti budi pametan, još ja onako lijepo raspoložena sam ih obje poslala u pm

ma zato sam ja vec kod neke druge teme napisala da je medicina danas kao moda... svako svoje tera

Ja sam prvo disala na usta,pa sam počela gubiti svijest, onda su mi sestre rekle da dišem kratko i na nos i tako sam svaki trud predisala i bilo mi je lakše dočekati slijedeće. Najvažnije mi je bilo umiriti se i spremna dočekati idući, to mi je puno pomoglo narednih 6 sati do izgona. Također tada i bebica prima kisik. Jedino one zadnje trudove nisam predisala, njih sam prevrištala, al ok! Stvarno je bitno predisati ih, a ne paničariti i vikati, jer onda se crpi snaga i mame i beba ostaje bez kisika. Sve je u našoj glavi, jako boli,ali treba skupiti snage i skuliratri se koliko je god moguće. Ja se divim sama sebi kako sam to uspjela jer sam teški paničar.

ja sam isto disala na usta, sve normalno, i pocelo mi se vrtit, tjeralo me povratit, osjecala slabost... Sestru nisam nista ispitivala jer nisam ni znala od cega je to, ali mi je sama rekla da ne smijem disati na usta nego na nos,onako kratko i brzo... Tako da su mucnine i prestale, ali to su mi mogle odmah reci posto sam prvorotkinja i naravno da nisam znala jer mi niko nije reko a na tecaj nisam isla...